Sve se češće govori o rekonstrukciji Vlade. To pitanje otvara SNS, vodeća stranka vladajuće koalicije čiji uticaj raste, pa otvaranjem tog pitanja ne mogu ništa da izgube – ili će biti rekonstrukcije, ili idemo na nove izbore. A bila bi to prilika i da se redefinišu odnosi snaga unutar same Srpske napredne stranke – između Tomislava Nikolića, sadašnjeg Predsednika Republike i bivšeg lidera te stranke i novog lidera Aleksandra Vučića, kome je Tomislav Nikolić, po izboru za Predsednika, prepustio vođenje stranke.

Čini se da ostale stranke koalicije taj zahtev nisu bile dovoljno ozbiljno shvatale, jer je ubrzo od SPS-a i URS-a stigao odgovor, da oni naravno pozdravljaju sve napore koji vode ka poboljšanju kvaliteta rada Vlade, da su oni već i obavili analizu rada svojih kadrova u Vladi i da su zaključili da je njihov rad dobar, tako da se tu nebi ništa imalo menjati. Međutim, ubrzo je usledila Vučićeva reakcija pa će i ove stranke morati da idu na popravni, no o njihovim kadrovima ovde trenutno nije reč.

Govori se da je od SNS-ovih ministara u Vladi siguran samo Nikola Selaković, Ministar pravde. Pravnik sam po struci, pa je valjda i normalno da rad tog resora i komentarišem. Prvo,   nemam ništa protiv tog mladog čoveka – više liči na ministra pravde od prethodne Ministarke, ali sem tog spoljnjeg izgleda, ni o njemu, ni o njegovom dosadašnjem radu, javnost ne zna ništa. A priznaćete da za obavljanje funkcije ministra pravde nije dovoljno samo biti pravnik i biti član stranke koja je pobedila na izborima. To što je isti slučaj bio i sa Ministarkom pravde u prethodnoj Vladi, nije opravdanje, već naprotiv, opomena da slične greške ne činimo ponovo, jer kako kažu Englezi – samo se budala dva puta o isti kamen spotiče.

Njegova najava za potrebom hitne reforme reformisanog pravosuđa, sama po sebi ne znači ništa – ma koliko billa nužna, jer isto su govorili i oni prethodni, pa smo umesto reforme dobili svašta.

U svojoj knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA, tim povodom sam napisao:

A kako je drugačije moglo i da ispadne ako je i dalje, više nego ikad, kadrovska politika mediokriteta na delu. Kadrovi se, uvek iznova, biraju kad god koja partija dođe na vlast. A kad je reč o ovim sadašnjim, najpre su za ministra pravde bili izabrali nezaobilaznog Dušana Petrovića, kako se priča, sivu eminenciju DS-a. On bio malo, pa pobegao, što i nije neka šteta, jer njemu i njegovom imidžu, „bolje stoji“ ova sadašnja pozicija ministra poljoprivrede.

Ako je to i razumljivo, nikako ne može biti razumljivo što potom, ni krivu ni dužnu, tu postaviše mlađanu Snežanu Malović, bez obzira na to šta i ona sama mislila o sebi. Jer onaj ko je zaključio da osoba sa devet godina ukupnog radnog staža, od čega samo šest nakon položenog pravosudnog ispita, i to na administrativnim poslovima u Ministarstvu pravde i Tužilaštvu, može da vodi Ministarstvo pravde i da u ovako složenim uslovima iznese reformu pravosuđa koja nikako nije pravno-teoretski već duboko pravno-praktični posao nije mediokritet, jer mediokriteti su srednjaci – on je najobičnija budala.

Naravno, mi ne znamo ko je ovaj poslednji pomenuti, ali držim da to zasigurno nije ovaj srednjoškolski profesor folozofije, jer on i ne zna o čemu se tu radi. Pri tom, daleko od toga da ja ove potcenjujem. Jednog od njih sam čak negde u ovoj knjizi i pomenuo kao čoveka koji je umnogome uticao na formiranje nekih mojih životnih stavova. Biće da je on to prepustio već spomenutom Dušanu Petroviću, a ovaj za izvršioca radova uzeo u to vreme na svim pravnim frontovima nezaobilaznog Boška Ristića, advokata iz Niša,  a nije  poznato čime je on to zadužio pravnu praksu da ga tako značajna uloga zapadne. O njima – kao pravnik, ne mislim ništa, a to je gore nego da ih za nešto kritikujem. Tom timu je bio potreban neko iz Ministarstva pravde i on je, po svemu sudeći, pronađen u liku Slobodana Homena, državnog sekretara, o kome sam, kao o mladom i očigledno nadarenom čoveku, imao mnogo bolje mišljenje pre reforme pravosuđa nego sada. Ako se tom timu doda i samoveleuvažena Nata Mesarović, kao predsednik Visokog saveta sudstva, kojoj niko nije objasnio da je, po Ustavu, Ustavni sud ipak stariji od nje, onda je jasno što je sve to ispalo ovako kako je ispalo. 

Plaši me da i sa ovom reformom pravosuđa ne ispadne isto. Ni Nikola Selaković ne raspolaže nekim praktičnim znanjima da bi se sa tim iskustvom mogao upustiti u reformisanje postojeće prakse. A tu će se onda obavezno naći kontroverzni Vladimir Cvijan koji se po svom imidžu ne razlikuje od gore pomenutog Boška Ristića.

Pošto dakle o novom Ministru pravde i njegovim dosadašnjim referencama ne znamo dovoljno, o njegovom radu i nagoveštajima za budućnost srpskog pravosuđa možemo da prosuđujemo samo na osnovu poteza koje vuče i kadrova koje oko sebe okuplja. A to što je do sada uradio, najblaže rečeno, ne obećava ništa dobro.

Za šefa kabineta ministra pravde postavljen je Dejan Carević, koji je u vreme Slobodana Miloševića radio u Državnoj bezbednosti i to u odeljenju kojim je rukovodio Ratko Romić, koji je osuđen na sedam godina zatvora zbog atentata na Vuka Draškovića, a tom odeljenju se pripisuju i politička ubistva iz tog vremena – Ivana Stambolića, Nebojše Simeunovića, Slavka Ćuruvije i dr.

Za Pomoćnika ministra pravde postavljen je Čedomir Backović čiji je zahtev za upis u imenik advokata, 2005. godine, odbijen od strane Advokatske komore Vojvodine jer je pravosnažno osuđen zbog tuče u kafani. Nije bio dostojan da bude advokat, a dostojan je da bude Pomoćnik ministra pravde! Razlozi koji su ga preporučili za tu funkciju nisu saopšteni.

Za državnog sekretara u Ministarstvu pravde postavljen je bivši predsednik Okružnog suda u Nišu Danilo Nikolić, za čijeg mandata je usled odugovlačenja postupka i nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja episkop Pahomije izbegao zatvorsku kaznu.

Ako tome dodamo da je za predsednika Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Skupstine Srbije izabran Vladimir Cvijan, a za Predsednika Vrhovnog kasacionog suda Dragomir Milojević o kojima sam posebno pisao u kolumnama V.C. parekselans i VKS Predsednik parekselans, onda je tu sve samo po sebi jasno, tako da je umesnije da se umesto bilo kog komentara postavi pitanje – koji su to kriterijumi koji su u pravosuđu doveli do ovakvih kadrovskih rešenja? Očito je da više nema ni najmanje sumnje da će i ostale funkcije u organizacionoj piramidi pravosuđa, sve do sudija, biti popunjavane na bazi ovako jasno definisane kadrovske politike i kriterijuma, tako da prestrojavanje u pravosuđu već može da počne.

A umesto komentara postavio bih neka pitanja. Najpre Vladimiru Cvijanu, Predsedniku Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Skupstine Srbije – Gospodine Cvijan, Vi ste do nedavno bili Generalni sekretar i pravni savetnik prethodnog Predsednika Borisa Tadića, za koga bi se sigurno moglo reći – bez obzira na njegovu neefikasnost na toj funkciji, da ne deli političke stavove na kojima se zasnivaju gore primenjeni kadrovski kriterijumi. Koji su Vaši politički, društveni, sociološki, koji god hoćete stavovi. Gde ste vi zalutali – tamo gde ste bili ili ovde gde ste sada, jer jasno je da su to potpuno oprečni stavovi?

Ili, što je mnogo važnije, pitanje za Gospodina Aleksandra Vučića. Gospodine Vučiću, da li ste stigli da analizirate kadrovsku politiku koja se sprovodi u resoru pravosuđa. Namerno ovako formulišem pitanje, jer žarko želim da Vam dam šansu da odgovorite da Vam to nije bilo poznato. Da li su to “Vaši” kadrovi ili kadrovi Vašeg partijskog druga, Predsednika Nikolića, za koga se u javnosti sve češće čuje da on zapravo opstruira proces približavanja Evropskoj uniji. Opet namerno ovako pitam, jer žarko želim da čujem da su to kadrvi po njegovoj meri i ukusu, a ne vaši. Morate se izjasniti, da bismo mogli verovati u ono što ste započeli da radite. Morate prelomiti, da li ste Vi čovek koji istinski veruje u ovo što sada radi, ili samo pritajeni radikal Šešeljeve škole. Ne mešajte u ovaj odgovor vašu borbu protiv korupcije. To je zlo koje nema ideološko opredeljenje, a ovde to nije u pitanju.