Sa sajta www.protestadvokata.org (December 28, 2014)

Za svaku akciju neophodna je hrabrost, i što čovek ima više hrabrosti utoliko je šira i potpunija njegova akcija.

Čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese. (Jovan Dučić)

U novijoj istoriji Srbija je prolazila kroz različite faze proklamovanog načela “vladavine prava”, ali je samovolja uskog kruga stranačkih “oligarha” uglavnom redovna pojava bez obzira koja od postojećih političkih opcija je trenutno na vlasti.

Fenomen “događanja vlasti” u Srbiji i nije neka novina, samo je interesantan paradoks da je svaka nova vlast “samovoljnija, bahatija i bezočnija” od prethodne.

Ako je odnos “suverena i podanika” čitaj vlasti i naroda zapravo u osnovi svakog državno-političkog sistema, onda se kroz prirodu i različite aspekte posmatranja toga odnosa najbolje odslikava stanje u društvu. U našoj bližoj prošlosti, čiji smo živi svedoci stanje u društvu već odavno je neizdržljivo.

Uočavajući disbalans u drustvenim odnosima, neophodno je prvo na njih ukazati kroz formu društvenog dijaloga. Ako dijalog nije moguć, usled odbijanja suprotne strane da čuje argumente, neophodno je da svaka savesna društveno odgovorna jedinka li više njih istovremeno na uočeni poremećaj u društvenim odnosima ukaže i radikalnijim metodama, od kojih je javni protest još uvek u okvirima civilizovanog modela postupanja. A ZA TO JE POTREBNA HRABROST!

Za održivost slobode “zaštite od samovolje državnog aparata” neophodne su samaostalne i od države nezavisne institucije civilnog društva, čija su prava i slobode garantovne Ustavom. Kad vlast jednom, bez sankcije, prekrši Ustav to je zapravo početak klizanja u “diktaturu”.

Nesumnjiva je obaveza i odgovornost za očuvanje ustavnog poretka upravo na Sudskoj vlasti oličenoj u Ustavnom sudu Republike Srbije. A za ispunjenje te obaveze i odgovrnosti JE TAKOĐE POTREBNA HRABROST.

Uporno ćutanje Ustavnog suda logično ukazuje na nedostatak “hrabrosti”. Postavlja se pitanje ZAŠTO??

Razlozi mogu biti od subjektivnih pa do objektivno-političkih.

Nedostatak “hrabrosti” opravdano ukazuje na ugroženost načela NEZAVISNOSTI sudske vlasti što je bitan uslov koji je čini legitimnim kontrolorom izvršne i zakonodavne vlasti.

Kako sudsku vlast vrše individualno određeni ljudi oličeni u sudijama, to je za održanje nezavisnosti sudijske vlasti bitan lični atribut svakog sudije kao pojedinca njegova HRABROST, i rešenost da se u radu povinuje samo zakonu i ničemu drugome.

Na to ga pored časti obavezuje i ZAKLETVA, koju je izgovorio stupajući u red sudija.

Prvi korak osvajanja sloboda počinje oslobadjanjem od straha. Kada se razumno oslobodiš straha onda postaješ hrabar. A kad si hrabar onda činiš šta je potrebno da stanje u društvu bude u okvirima civilizovane “vladavine prava” bez obzira ko bio na vlasti. Kada se jednom oslobodiš straha uspeh ka ostvarivanju ciljeva za koje se zalažeš je izvestan.

Advokati Srbije svoju hrabrost već danima pokazuju i očekuju da će se EPIDEMIJA HRABROSTI preneti masovnije i na ostale institucije civilnog društva.

Da li su ta očekivanja realna?

Zoran Stevanović, advokat u Smed.Palanci