Sa poslom sam imao sreće. Već negde početkom svojih tridesetih zadesio sam se u „Energoprojektu“, tada  jednoj od najboljih firmi u zemlji. Tu mi se pružila prilika da izučim zanat pravnika, i to nisam nikada zanemarivao. U „Energoprojektu“ sam dosta putovao, naročito po Africi, koju sam prošao uzduž i popreko. Početkom svojih četrdesetih, prešao sam u „Interexport“.        Krajem 1987. otišao sam za direktora „Inexove“ firme u Londonu, na četiri godine, tako se tada išlo, još uvek u uverenju da ću po povratku biti ono što mi je obećano. Ovo spominjem samo zbog toga što sam ispao naivan i nisam
…pročitaj više

Međutim, stvari su se iskomplikovale po završetku obuke u Puli, uoči redovnih prekomandovanja, što je trebalo da usledi uskoro. Pozovu mene u kancelariju komandanta bataljona, a kad sa tamo došao, čujem unutra neku gužvu. Nesrećni Stanko Šebenik objašnjava nekom kapetanu bojnog broda (rang pukovnika) koga ne poznajem, da je to neka greška, jer sam mu ja lično rekao da nikad nisam uzeo veslo u ruke, te da me je on i oslobodio toga zbog drugih obaveza. Ispostavilo se da je taj oficir došao da me vodi u Split, jer su mu tako iz Beograda javili.  „Jesi li ti taj i
…pročitaj više

       Drugi gaf koji sam napravio, a koji je uticao na nastavak moje veslačke karijere, desio se slučajno. Poveli su nas na veslanje, što sam ja jedva dočekao. Kuteri –nalik na galije, sa 12 veslača, po šest sa svake strane. Ja, koji sam veslao u „glatkim“ lakim čamcima specijalne izrade, gde se čitava veslačka mudrost sastoji u sinhronizaciji pokreta svih veslača, pa tek onda dodavanje snage na to, izašao sam iz te veslačke seanse „odbijenih bubrega“, što oni koji se iole razumeju u veslanje znaju šta znači – ti zaveslaš i kreneš leđima unazad, a tu te sačeka onaj iza
…pročitaj više

Vojska je za mene – u početku, bila frustracija. Kasnije sam se snašao.  Bio sam u mornarici, što nije bilo uobičajeno za one koji po završenom fakultetu idu u vojsku na godinu dana, jer mornarica se duže služila. A tamo su me poslali iz „Partizana“, sa idejom da po završetku obavezne obuke na proleće budem prekomandovan u Split i veslam za „Mornar“, u to vreme jedan od najboljih veslačkih klubova u zemlji, i tako ne izgubim sezonu, što je u veslanju jako važno. Nije im bilo teško da to srede, jer su u Upravnom odboru kluba bili sve sami generali.
…pročitaj više

U martu bih se selio na Savu – počinjala je sezona veslanja. Veslao sam u „Partizanu“, sve do odlaska u vojsku. To mi je u stvari bio glavni sport. Ono na Kopaoniku je bilo iz ljubavi.        Veslački treninzi ionako traju po nekoliko sati, a mi smo na Savi provodili po ceo dan. Imali smo na klubu svoje kabine u kojima smo držali garderobu „za izlaz“ – farmerke i patike. Odatle smo odlazili na igranke, na fakultet – kad se mora, a zatim nazad na Savu. Po završetku državnog prvenstva, krajem jula–početkom avgusta, nastupa pauza. Idemo na more, u grupama
…pročitaj više

…Večernje igranke u „Avali“ su bile poznate. Imali smo i svoj improvizovani bend koji su činili: Pera Pacov, harmonika (a znao je i da peva) i Ljupče, gitara, a ostali, ko šta zna. Ja sam bio zadužen za bubnjeve, drvene kutlače i kutije od razne ambalaže koje bi mi se za tu svrhu učinile pogodnim. Tuš, kad treba nešto posebno da se najavi – poklopac od već pominjanih kutija žutog sira. Kolone mladih hitale su uveče na igranke u „Avalu“. Kad je gužva, otvaraju se i spavaonice. Tu se radilo po „sekcijama“. Najposećenija je bila sekcija koju je sprovodio Ljupče
…pročitaj više

I dok tako razmišljam o Miletu, sećam se – lepa su to vremena bila. Na Kopaonik sam prvi put otišao u petnaestoj godini. Pre toga nikad nisam stao na skije. Poveli me na neki dvonedeljni  trening funkcioneri lokalnog smučarskog kluba „Čukarički“, Ilija Bajić i Živorad Radenković, zvani Kiža, skakač (na skijama, ne uvis – mali je bio rastom). Pobedio ja prethodne jeseni na nekom lokalnom krosu u Košutnjaku koji su oni organizovali i kaže mi Kiža: „Ti bi mogao da budeš dobar za lang lauf, hoćeš li da ideš s nama na Kopaonik?“ „Hoću kažem ja“, pa tek onda pitam,
…pročitaj više

       Ne mogu ja bez viceva, mnogo ih volim. Ovog puta nije vic, stvarno je bilo, a mnogo mi se dopalo. Još u ranoj mladosti, dok sam se lomatao po Kopaoniku, bio je među nama i neki Mile, da mu ne pominjem prezime, sada je ozbiljan čovek. Uvek je bio pomalo uvrnut, pa smo ga zvali Brlja. Prošlo je mnogo godina, svako otišao svojim putem, Mile Brlja porastao, ali ostao šašav kao i svi mi koji smo ludovali po kojekakvim Kopaonicima. Ne ovim današnjim urbanizovanim, već  onim nekadašnjim, divljim. Izgleda da smo se tamo takvim Kopaonikom i inficirali, za razliku
…pročitaj više

U Londonu sam, koje službeno, koje privatno, ostao skoro osam godina. Bilo je mnogo zabavno, lepo, ružno, teško, lako, prijatno, neprijatno, uspešno, neuspešno, surovo, ponekad čak i opasno, ali nikad dosadno. Sreo sam mnogo ljudi, i naših i Engleza i svih drugih fela. I oni su bili kao i pomenuti pridevi, s tim što ih je bilo i dosadnih. Još uvek nisam odlučio da li da o tom periodu detaljnije pišem, treba mi samo za to čitav Roman, ili samo ovako, uzgred, kao do sada. Plaši me da ne skliznem u memoare, a objasnio sam već zašto to još uvek
…pročitaj više

Kad sam stigao u London, krajem 1987.  godine, Jugoslavija je još uvek bila u jednom komadu, ali su igranke već bile počele. Englezi, koji nemaju pojma o vicevima, strašno su me nervirali sa jednim jedinim koji su valjda o Jugoslaviji i znali: „Mr. Colic, znate li koliko će u budućnosti biti država u Evropi?“ Naravno, nisam znao.  „Devet“, odgovarali bi na svoje pitanje sami, „jedna u Evropi i osam u Jugoslaviji.“ Skoro da su bili u pravu.        Bilo je svakojakih gluposti u tom periodu. Imali smo svojevremeno nekakav zajednički posao izvoza lekova sa „Lekom“ iz Ljubljane za Nigeriju, pa
…pročitaj više